Kuća hrane Lazarević i kako smo počeli sa sitnim kolačima

Počelo je sve 1998 godine u vreme krize kada je ekonomija Srbije bila na izdisaju i kada je svaki dinar koji se zaradio bio nedovoljan za najosnovnije potrebe a kamoli za neko normalno življenje koje nam je zapadna ideologija predstavljala kroz svoje massmedije a koji su nam bili manje više dostupni nedostupni.Bilo je to vreme svega i svačega,ljudi su se snalazili na raznorazne načine,ilegalne uglavnom,mada šta je značilo tada ilegalno kada se cela država zasnivala na takvom načinu funkcionisanja počev od “najčasnijih”.

Moja majka i baka su znale da kuvaju i to najbolje,a svakom čoveku je porodična kuhinja najlepša i najbolja…Objektivno,njihova kuhinja je bila blizu savršene,sem kiselog kupusa moje baka Cane,čiji nisam baš bio fan.Milesa Lazarević, moja majka,znala je savršeno da pravi sitne kolače, i to je radila godinama uživajući u pravljenju dok sam joj ja sa sestrom Marijom pomagao.Sitni kolači koje je pravila bili su savršeni,od reform kocki,srnećih ledja u njenoj varijanti,oblandi,madjarice i žerbo štangli pravi sladokusac nije znao šta da odabere prvo.

Tako 1998.god Milesi je pala ideja da pravi sitne kolače za ostale,jer njena plata u hotelu Jugoslavije je bila minimalna i nedovoljna za bilo šta,i tako je priča počela.Jeremija otac koji je bio direktor hotela Jugoslavije i Progresa podržao ju je u toj ideji,jedini skeptičan bio sam ja.Rekao sam “pa ko će kupovati kolače,valjda ih svi prave u svojim kućama”.Ooo, kako sam pogrešio.To sam uvideo za tri meseca.

Poceli smo septembar oktobar.Mama je krenula da ih pravi i pakuje na bele tacne prekrivene folijom a Baka je krenula da ih prodaje.Stari prodavac, baka Cana krenula je od domova zdravlja,pijaca,prijateljica i neprijateljica,Otac je krenuo po marketima i pekarama koje su tada nicale po Zemunu oslobodjene od strane gradske vlasti novom upravom a svi znamo ko je tada Zemunom vladao,i tako od pola kile kolača u septembru svi smo prionuli na posao.Ja sam nabavljao a sestra je pomagala.

Sekli smo, pakovali,prodavali,obilazili,nudili bili odbacivani i prihvaćani sve do Nove godine kada se desio booooom.U kući nismo imali mesta da sednemo od sitnih kolača napravljenih za prodaju,jednostavno našu kuću su zauzeli kolači.Mi smo bili njihovi robovi,robovi koji vole svoje gazde.Sitni kolači su zauzeli tržište.Nismo seli dok ih sve nismo spakovali transportovali i prodali.Nova godina za nas nije postojala.Nastala je ideja o proizvodnji i prodaji onoga što smo svi voleli da radimo.Nastala je Kuća hrane Lazarević,posle toga sve je neka mala istorija čiju smo priču tek započeli.

Nikola Lazarević

Direktor Kuće hrane Lazarević

sitni kolači

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s